„Emina: Deda, kako je čovek počeo da lovi ribu? Mislim, zašto?
Deda Miloje: Eeeeeee, unuci moji, to je sada sport, hobi. Čovek je oduvek lovio ribu. Ma tek što je sišao sa grane video je kako mrda u vodi… Creva krče a krljušt se presijava na suncu. Osvrnuo se levo-desno, i buć u vodu da je uhvati… Ali, ne može to tek tako… Riba je hitro, pametno stvorenje. Sve čuje i sve vidi, pamti… Morao je da smisli neki alat…
Deda Miloje je nakrivio svoj pecaroški šešir, seo na stolicu i nastavio da pripoveda.
Emina je tek u tom trenutku, krajičkom oka primetila nešto što ju je očigledno šokiralo, dedinu stolicu. To nikako nije bila obična stoličica za pecanje, niti hoklica, to je bila ONA stolica. ONA koju su brižljivo sakrili u najtamnijem i najzabačenijem delu tavana. ONA zbog koje su prošli put zaglavili u ledenom dobu i jedva se vratili. Ne verujući sopstvenim očima cimnula je Tadeja i promucala:
Emina: CRVENA STOLICAAAA!!!
A deda Miloje, ni ne slutivši šta se sprema, mirno nastavi priču.
Deda Miloje: Još u kamenom dobu, zvanom NEOLIT na ovim prostorima… Sve je počelo da se vrti,i...“

I tako su Emina i Tadej, dečak i devojčica savremenog doba, sa svojim vršnjacima iz dva razreda OŠ „Đura Jakšić“, buć, upali pravo u priču o ribolovu i životu u neolitu, koju su pisali i pričali bibliotekarka Nataša Lalić i bibliotekar Saša Trifunjagić. Deca su priču pratila širom otvorenih očiju, dok su deda Miloja u Neolitu proglašavali bogom, zbog veštine hvatanja ogromne morune, nekim super moćnim alatom, a bibliotekar Sale, koji je, inače, i vrsni lovac i ribolovac, vadio je iz svoje ribolovačke škrinje upravo te „najčudesnije“ stvari i pokazivao ih deci – mreže, fluorescentne, migoljave mamke, zamke za ribu, skelet glave ogromnog soma, blinker i štap za pecanje, udice, pribor za pletenje mreže koji je nasledio od bake.

Kako su izgledali i kako su se pravili prvi ribolovački čamci, kako su izgledala naselja u neolitu, koja je prva pripitomljena životinja, gde je iz naših voda nestala ogromna riba moruna, kako je izgledala kultura lepenskog vira, a kako život kraj reke u Banatu u neolitu, deca su imala prilike da saznaju na četvrtoj radionici drugog ciklusa projekta Storytelling u Muzeju, pod nazivom Ribolovačke priče iz neolita. U drugom delu radionice, deca su imala prilike da naprave svoje štapove za pecanje, svoje ribe i potom ih pecaju, što nije bilo nimalo lako, ali je bilo vrlo zabavno!
Radionicu su realizovali bibliotekari u saradnji sa kustosem Aleksandrom Šalamonom, a zbog velikog interesovanja, radionica je ponovljena, kao i sve do sada. Projekat se realizuje uz podršku Ministarstva kulture i informisanja.

Pogledajte slike u galeriji (klikom na ovaj link ili fotografiju)