Дипломирао је на Филозофском факултету, на Катедри за филозофију и социологију, у Новом Саду 1988. Магистрирао је 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука.
До сада је објавио преко две стотине стручних и научних радова.
Oд јуна 2018. године Небојша Кузмановић је директор Архива Војводине у Новом Саду.
1. Које књиге сте читали у детињству и које су највише утицали на ваш доживљај света до дана данашњег? Да ли им се понекад враћате или чувате недодирнутим те прве литерарне импресије?
Само они који имају снове могу и да их остваре. Седећи у дворишту породичне куће у Боботи, селу у Источној Славонији, седамдесетих година прошлог века, гледао сам преко комшијског крова у небо и сањарио о путовањима у неке далеке светове. И сетно замишљао бајковите пределе, о којима сам читао Клајста, Ајхендорфа, Хофмана, Шамиса… ''Немачки романтичари'' била је једина књига, која се стицајем чудних околности, крајем шездесетих година прошлог века нашла у кући Милице и Раде Кузмановића. Та књига романтичарских прича ми је променила живот. И уместо да наставим стопама свога оца ''Раде Лимара'', кренуо сам путем којим се ређе иде. Путем књиге и трагања. Током живота, до сада сам у лиочној библиотеци сам прикупио преко четири хиљаде књига. И све њих сам ових година сам поклонио архивима, манастирима, библиотекама. Једина књига коју сам сачувао јесте управо та – ''Немачки романтичари''.
2. Ваше ангажовање на култури сећања и употпуњавању празнина у досадашњој службеној историографији данас је веома цењеној у нашој јавности. Архив Војводине постао је најважнија институција која баца светло на затамњене или скрембловане периоде наше прошлости. Које наслове из вашег ауторског опуса и издавачких подухвата бисте препоручили нашим читаоцима.
Хвала Вам на лепим речима, речима подршке. До сада сам објавио двадесетак књига из разних научних области: историје, филозофије, књижевности… Ако неко има времена и воље волео бих да обрати пажњу на моје ''Филозофске мрвице'', ''Кјеркегорове сфере егзистенције'', ''Ка словенском истолику'', ''Виђења и увиђања'' и ''Романтизам у српско словачким везама''. Додајем да је неколико мојих књига преведено на словачки језик и објављено у Словачкој Републици, што ми је посебно драго.
3. Да ли су књижевност или књига генерално у повлачењу пред популарношћу филма, телевизије и кратких форми са интернета. И шта бисте волели да наша кинематографија сними на основу књижевних предложака или историјских забелешки?
Да, с правом се може говорити о дефанизиви књиге и књижевности у односу на визуелне медије, а посебно на друштвене мреже. Људи мојих година су последњи Мохиканци који живе за књигу, а не од књиге. Дигитално доба у којем живимо обухвата све области друштвеног живота, као плимни талас. И ту се тешко шта може променити или зауставити. Да ли неко данас од младих људи зна да израчуна други корен из неког броја или чита Достојевског или зна било шта о Хегеловом Велтгајсту… Бојим се да неће проћи много година, а наша деца неће знати да пишу својом руком. Зашто? Па зато јер је ''клик филозофија'' заводљивија и једноставнија од читања дебелих књига или учења неких тема и вредности које налазимо у филозофским или историјским књигама. Али ок нема кукања. Тако је како је! Моје и наше јесте да своје животе и своје вредности достојанствено приведемо крају. Надајући се да ће се неко некада заинтересовати за слике света које смо ми стварали и веровали у њих. А те слике света се једном речју могу свести на наше трагање за бољим и праведнијим светом – који је прожет идеалима хришћанског хуманизма. Драго ми је да је велики европски редитељ Лордан Зафрановић завршио филм ''Дјеца Козаре''. То је нешто што засењује и надилази све аутошовинистичке глупости које су снимљене на нашим просторима у последње три деценије.
4. Да ли поменути савремени медији угрожавају „Гутенбергову галаксију“?
Савремени медији, а посебно друштвене мреже нису Гутенбергову галаксију угрозили већ су је победили. Победили су је, јер имају интерактивну димензију у мери у којој је књиге немају. Књиге су вековима човеку помагале да машта, сања, да учи, да паметује. Али је човек у Гутенберговој галаксији мора да одлази на Трг и у Борхесову библиотеку, док у свету друштвених мрежа свако од нас је постао Агора и библиотека и космос и храм и архив. Сваки појединац може да прима али и да емитује. И да, заиста Поезију ће данас сви писати. Проблем је само у томе што та поезија није више певање најбољих међу нама, већ најгласнијих. Што доводи до какофоније, а не до симфоније. Ни овде се не жалим већ само констатујем стање у коме живимо. Волим ја Хераклита који каже: „Један је мени колико и десет хиљада само ако је најбољи! Али волим и Мао Це Дунга који се ослањао на стару конфучијанску мисао „Нек цвета 100 цветова, нек цвета 100 школа мишљења“.
5. У контексту овог разговора намеће се и питање шта мислите о улози и будућности библиотекарства у Србији и у свету?
Жао ми је што је тако, али се бојим да библиотекарство у овој форми нема светлу будућност. Људи, а пре свега наша деца све маље физички улазе у библиотеке. Недавно сам боравио у Напуљу. Испред једног археолошког музеја, на улици, видим полице са књигама: историја, монографије, књижевност, танке дебел, монографије у колору… И питам девојку пошто је књига Дина Буцатија Она се смешка и каже да су књиге бесплатне и на поклон. Узеио сма неколико књига. Поред мене је ту била и повећа група младих људи. Нико од њих не да није узео ни једну књигу већ их није ни погледао. Овај пример можда није парадигматичан, али је симптоматичан… И опет кажем не тугујем нити кукам, већ се тзрудим да што више књига створим и сам, као аутор, али пре свега као директор Архива Војводине. Знајући да ће нас наши праунуци препознавати по сувислој писаној речи, а не по кликовима или бајтовима, који ће нестати у електронском мору и хиперпродукцији сваколиког брбљања.
Разговор водио: Александар Којчић