Које књиге памтите и које су на вас највише утицале у детињству?

Морам признати да су у мом детињству највећи утицај на мене оставили не толико књиге колико – стрипови. Захваљујући Алан Форду, научио сам да читам још пре школе. Брат и ја смо имали праву ризницу стрипова – стотине примерака: од Великог Блека, Команданта Марка и Загора, до Мандрака, Умпах Паха, Фантома, Стрипотеке, Таличног Тома, Принца Валијанта, па све до Билијеве џепне армије. Та мала библиотека стрипа кружила је међу нашим другарима, нестајала под ђачким клупама и често се није враћала – али је остајала у нама. Касније, у школи, најдубљи траг оставили су ми Орлови рано лете Бранка Ћопића и Нушићева Аутобиографија. Посебно ово друго дело – није то само роман и није само пишчева животна прича. То је филозофија хумора, животна мудрост са осмехом, врхунац његовог комедиографског дара. По мени – најдуховитије дело српске књижевности.

Да ли се понекад враћате тој раној литератури?

Искрено, ретко се враћам тој раној литератури – више ме обузима оно што сам читао касније. Али ваше питање ме подсетило на Нушићеву Аутобиографију и пробудило у мени жељу да је поново узмем у руке. Хвала вам на том дару сећања.

Ви сте добар познавалац савремене српске културе. Разговарали сте са нашим највећим писцима, генерално уметнициа, научницима и духовницима.Колико дела савремених српских уметника утичу на формирање нашег идентитета и погледа на свет?

Уверен сам да дела наших уметника, писаца, научника и духовника имају моћ да обликују наш идентитет и усмере нас ка суштински значајном животу. Најбољи пример за то је академик Владета Јеротић. Продао је преко милион књига, а сваки динар усмерио у своју Задужбину. Али оно што је још снажније од те чињенице јесте дубина којом су људи прихватали његове речи. Од 1997. до данас непрестано добијам поруке које се своде на једно: „Читајући и слушајући Владету Јеротића, променио сам живот и постао бољи човек.“ Ако то није доказ просветитељства – не знам шта јесте.

Које књиге читате у последње време и шта бисте препоручили нашим читаоцима?

Од савремених домаћих аутора, посебно пратим и препоручујем дела Сање Домазет – било да су у питању романи, есеји, путописи или Божанствени безбожници. Њено писање има ретку метафоричку дубину и поетску раскош. Са друге стране, све мање ме привлачи савремена светска продукција – мало која књига ме заиста освоји. Зато се често враћам великанима – Томасу Ману и, наравно, Достојевском. Када већ говоримо о снази уметности – није случајно то што га зову "тринаестим апостолом". Професор на Теолошком факултету у Москви ми је рекао да студенти као разлог зашто су уписали факултет најчешће наводе – "зато што смо читали Достојевског". То говори више од сваке анализе.

Да ли филм преузима публику књижевности?

Не верујем у ту поделу. Они који воле добар филм, читају и добру књигу. То је једна иста, захвална публика – жедна смисла и лепоте. И кад смо већ код филма, не могу а да не препоручим дела Андреја Звјагинцева – по мени, најбољег редитеља данашњице. Снимио је пет филмова, а сваки је ремек-дело. Оно што је у књижевности белетристика, у филму су његова остварења. Ретко ко данас уме да тако дубоко и потресно исприча причу.

Да ли је дигитална цивилизација угрозила Гутенбергову и да ли библиотеке још имају своју кључну и незаменљиву улогу у култури?

Овде ћу бити помало песимистичан. Да, дигитална цивилизација је озбиљно угрозила Гутенбергову – а библиотеке више немају ону централну улогу коју су некад имале у културном животу. Али књига, као жива реч у корицама, неће нестати. Јер увек ће постојати једно мало племе – одани, посвећени читаоци који ће се, упркос свему, враћати лепој литератури. И у том племену – ми који верујемо у реч – нећемо бити сами.

Разговор водио: Александар Којчић