Kontakt

Gradska narodna biblioteka
"Žarko Zrenjanin"
Trg slobode 2, Zrenjanin
tel.: +381 23 566 210
faks: +381 23 530 744
PIB: 101163779
JBKJS: 09225 

Elektronski katalog

Elektronski katalog

Radno vreme

Radnim danima 8:00 - 19:00 časova
Subotom: 9:00 - 13:00 časova

Članarina

Cena članarine za godinu dana iznosi 500 dinara. 
Članska karta važi za sva odeljenja biblioteke.

Blog "Čitalačke značke"

blog Čitalačke značke

Saopštenje žirija Književnog konkursa "Ulaznica 2024"

 

Zrenjanin, 19.11.2024. 

Saopštenje žirija Književnog konkursa „Ulaznica 2024" 

Žiri Književnog konkursa „Ulaznica 2024“ u sastavu: Ivana Bulatović, književnica iz Beograda i predsednica žirija, Jovana Koprivica, kritičarka iz Beograda i Vladimir Arsenić, urednik časopisa, sa zadovoljstvom je konstatovao da se povodom javnog poziva objavljenog u maju 2024. godine, odazvao veliki broj autorki i autora koji su poslali preko 1000 radova. Radovi su stigli iz svih država bivše Jugoslavije, a raduje činjenica da su stizali i iz drugih država u kojima žive spisateljice i pisci koji pišu srpskim, hrvatskim, bosanskim, crnogorskim i makedonskim jezikom: Austrije, Švedske, Nemačke...

Žiri je jednoglasno odlučio da nagradi sledeće radove:

 

Poezija

Prva nagrada: Dario Hajrić, Bačka Palanka – Ubrzani kurs za bodhisattvu

Druga nagrada: Umetnička grupa „Pesnička buncanja“, Beograd – Zelena

Treća nagrada:  Lara Dragojević, Zagreb – Inspirirala me knjiga Judith Butler

 

Proza

Prva nagrada: Marija Nešić, Kikinda – Udovice

Druga nagrada: Olivera Marić, Novi Sad – Disbalans u čakrama

Treća nagrada: Tanja Jocić Stamatović, Beograd – Jedini izlaz

 

Esej

Prva nagrada: Danica Đokić, Jagodina – Pakrac u Beogradu

Druga nagrada: Marko Bala, Vrbas – Kultura čitanja kao kultura sećanja

Treća nagrada: Edi Daruši, Elemir – Metaverzum korporativnog kapitalizma

 Žiri bi hteo da pohvali radove Lane Papić iz Novog Sada, Aide Šećić Nezirović iz Sarajeva, te posebno Jovane Elek, četrnaestogodišnjakinje iz Beograda koja je vrlo argumentovano iznela svoje primedbe na trenutno stanje naše književne scene. Ove radove žiri predlaže za objavljivanje. Nagrađeni radovi predstavljaju prilično precizan uvid u stanje književnosti na kulturnom prostoru srpskog, hrvatskog, bosanskog i crnogorskog jezika, kao i dobar deo poetičkih tendencija uočljivih među autorkama i autorima na književnoj sceni. Raznovrsni po svojim temama, a napisani sa zavidnim književnim umećem i uverljivošću, ovi tekstovi su se iz mnoštva izdvojili ukupnim utiskom i zrelošću izraza. Posebno godi činjenica da Konkurs „Ulaznica“ i ove godine promoviše nova imena, mlade autorke i autore kojima je ovo put ka daljoj književnoj afirmaciji i karijeri. U svom ocenjivanju žiri je vrednovao isključivo kvalitet umetničko-jezičkog izraza koji je u nagrađenim radovima nesumnjiv. Organizatori se zahvaljuju svim učesnicima koji su poslali radove jer su pred žiri stavili veliki posao i odgovornost. Nadamo se da će konkurs i sledeće godine biti ovako bogat i uzbudljiv po pitanju broja kvalitetnih tekstova.  

                          

 Za žiri Književnog konkursa „Ulaznica 2024“:                                                                          

 Ivana Bulatović – predsednica

Radionica "Fridrih Niče i njegova filozofija"

Интервју са Небојшом Кузмановићем

Дипломирао је на Филозофском факултету, на Катедри за филозофију и социологију, у Новом Саду 1988. Магистрирао је 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука.
До сада је објавио преко две стотине стручних и научних радова. 
Oд јуна 2018. године Небојша Кузмановић је директор Архива Војводине у Новом Саду.

 

1. Које књиге сте читали у детињству и које су највише утицали на ваш доживљај света до дана данашњег? Да ли им се понекад враћате или чувате недодирнутим те прве литерарне импресије?
Само они који имају снове могу и да их остваре. Седећи у дворишту породичне куће у Боботи, селу у Источној Славонији, седамдесетих година прошлог века, гледао сам преко комшијског крова у небо и сањарио о путовањима у неке далеке светове.  И сетно замишљао бајковите пределе, о којима сам читао Клајста, Ајхендорфа, Хофмана, Шамиса… ''Немачки романтичари'' била је једина књига, која се стицајем чудних околности, крајем шездесетих година прошлог века нашла у кући Милице и Раде Кузмановића. Та књига романтичарских прича ми је променила живот. И уместо да наставим стопама свога оца ''Раде Лимара'', кренуо сам путем којим се ређе иде. Путем књиге и трагања. Током живота, до сада сам у лиочној библиотеци сам прикупио преко четири хиљаде књига. И све њих сам ових година сам поклонио архивима, манастирима, библиотекама. Једина књига коју сам сачувао јесте управо та –  ''Немачки романтичари''.  
 
2. Ваше ангажовање на култури сећања и употпуњавању празнина у досадашњој службеној историографији данас је веома цењеној у нашој јавности. Архив Војводине постао је најважнија институција која баца светло на затамњене или скрембловане периоде наше прошлости.  Које наслове из вашег ауторског опуса и издавачких подухвата бисте препоручили нашим читаоцима.
Хвала Вам на лепим речима, речима подршке. До сада сам објавио двадесетак књига из разних научних области: историје, филозофије, књижевности… Ако неко има времена и воље волео бих да обрати пажњу на моје ''Филозофске мрвице'', ''Кјеркегорове сфере егзистенције'', ''Ка словенском истолику'', ''Виђења и увиђања'' и ''Романтизам у српско словачким везама''. Додајем да је неколико мојих књига преведено на словачки језик и објављено у Словачкој Републици, што ми је посебно драго.
 
3. Да ли су књижевност или књига генерално у повлачењу пред популарношћу филма, телевизије и кратких форми са интернета. И шта бисте волели да наша кинематографија сними на основу књижевних предложака или историјских забелешки?

Да, с правом се може говорити  о дефанизиви књиге и књижевности у односу на визуелне медије, а посебно на друштвене мреже. Људи мојих година су последњи Мохиканци који живе за књигу, а не од књиге. Дигитално доба у којем живимо обухвата све области друштвеног живота, као плимни талас. И ту се тешко шта може променити или зауставити. Да ли неко данас од младих људи зна да израчуна други корен из неког броја или чита Достојевског или зна било шта о Хегеловом Велтгајсту… Бојим се да неће проћи много година, а наша деца неће знати да пишу својом руком. Зашто? Па зато јер је ''клик филозофија'' заводљивија и једноставнија од читања дебелих књига или учења неких тема и вредности које налазимо у филозофским или историјским књигама. Али ок нема кукања. Тако је како је! Моје и наше јесте да своје животе и своје вредности достојанствено приведемо крају. Надајући се да ће се неко некада заинтересовати за слике света које смо ми стварали и веровали у њих. А те слике света се једном речју могу свести на наше трагање за бољим и праведнијим светом – који је прожет идеалима хришћанског хуманизма. Драго ми је да је велики европски редитељ Лордан Зафрановић завршио филм ''Дјеца Козаре''. То је нешто што засењује и надилази све аутошовинистичке глупости које су снимљене на нашим просторима у последње три деценије.        

4. Да ли поменути савремени медији угрожавају „Гутенбергову галаксију“?
Савремени медији, а посебно друштвене мреже нису Гутенбергову галаксију угрозили већ су је победили. Победили су је, јер имају интерактивну димензију у мери у којој је књиге немају.  Књиге су вековима човеку помагале да машта, сања, да учи, да паметује. Али је човек у Гутенберговој галаксији мора да одлази на Трг и у Борхесову библиотеку, док у свету друштвених мрежа свако од нас је постао Агора и библиотека и космос и храм и архив. Сваки појединац може да прима али и да емитује. И да, заиста Поезију ће данас сви писати. Проблем је само у томе што та поезија није више певање најбољих међу нама, већ најгласнијих. Што доводи до какофоније, а не до симфоније. Ни овде се не жалим већ само констатујем стање у коме живимо. Волим ја Хераклита који каже: „Један је мени колико и десет хиљада само ако је најбољи! Али волим и Мао Це Дунга који се ослањао на стару конфучијанску мисао „Нек цвета 100 цветова, нек цвета 100 школа мишљења“.
 
5. У контексту овог разговора намеће се и питање шта мислите о улози и будућности библиотекарства у Србији и у свету?
Жао ми је што је тако, али се бојим да библиотекарство у овој форми нема светлу будућност. Људи, а пре свега наша деца све маље физички улазе у библиотеке. Недавно сам боравио у Напуљу. Испред једног археолошког музеја, на улици,  видим полице са књигама: историја, монографије, књижевност, танке дебел, монографије у колору… И питам девојку пошто је књига Дина Буцатија Она се смешка и каже да су књиге бесплатне и на поклон. Узеио сма неколико књига. Поред мене је ту била и повећа група младих људи. Нико од њих не да није узео ни једну књигу већ их није ни погледао. Овај пример можда није парадигматичан, али је симптоматичан… И опет кажем не тугујем нити кукам, већ се тзрудим да што више књига створим и сам, као аутор, али пре свега као директор Архива Војводине. Знајући да ће нас наши праунуци препознавати по сувислој писаној речи, а не по кликовима или бајтовима, који ће нестати у електронском мору и хиперпродукцији сваколиког брбљања.  

Разговор водио: Александар Којчић

  1. Peticija za odlaganje stupanja na snagu naplate ,,Tarife naknade za davanje na poslugu originala i umnoženih primeraka autorskih dela izdatih u štampanoj formi”