Интервју са Небојшом Кузмановићем
Дипломирао је на Филозофском факултету, на Катедри за филозофију и социологију, у Новом Саду 1988. Магистрирао је 2001, на Катедри за српску и упоредну књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, а 2009. године је, на истом факултету, одбранио докторску дисертацију „Српско-словачке књижевне и културне везе у доба романтизма” и стекао звање доктора књижевних наука.
До сада је објавио преко две стотине стручних и научних радова.
Oд јуна 2018. године Небојша Кузмановић је директор Архива Војводине у Новом Саду.
1. Које књиге сте читали у детињству и које су највише утицали на ваш доживљај света до дана данашњег? Да ли им се понекад враћате или чувате недодирнутим те прве литерарне импресије?
Само они који имају снове могу и да их остваре. Седећи у дворишту породичне куће у Боботи, селу у Источној Славонији, седамдесетих година прошлог века, гледао сам преко комшијског крова у небо и сањарио о путовањима у неке далеке светове. И сетно замишљао бајковите пределе, о којима сам читао Клајста, Ајхендорфа, Хофмана, Шамиса… ''Немачки романтичари'' била је једина књига, која се стицајем чудних околности, крајем шездесетих година прошлог века нашла у кући Милице и Раде Кузмановића. Та књига романтичарских прича ми је променила живот. И уместо да наставим стопама свога оца ''Раде Лимара'', кренуо сам путем којим се ређе иде. Путем књиге и трагања. Током живота, до сада сам у лиочној библиотеци сам прикупио преко четири хиљаде књига. И све њих сам ових година сам поклонио архивима, манастирима, библиотекама. Једина књига коју сам сачувао јесте управо та – ''Немачки романтичари''.
2. Ваше ангажовање на култури сећања и употпуњавању празнина у досадашњој службеној историографији данас је веома цењеној у нашој јавности. Архив Војводине постао је најважнија институција која баца светло на затамњене или скрембловане периоде наше прошлости. Које наслове из вашег ауторског опуса и издавачких подухвата бисте препоручили нашим читаоцима.
Хвала Вам на лепим речима, речима подршке. До сада сам објавио двадесетак књига из разних научних области: историје, филозофије, књижевности… Ако неко има времена и воље волео бих да обрати пажњу на моје ''Филозофске мрвице'', ''Кјеркегорове сфере егзистенције'', ''Ка словенском истолику'', ''Виђења и увиђања'' и ''Романтизам у српско словачким везама''. Додајем да је неколико мојих књига преведено на словачки језик и објављено у Словачкој Републици, што ми је посебно драго.
3. Да ли су књижевност или књига генерално у повлачењу пред популарношћу филма, телевизије и кратких форми са интернета. И шта бисте волели да наша кинематографија сними на основу књижевних предложака или историјских забелешки?
Да, с правом се може говорити о дефанизиви књиге и књижевности у односу на визуелне медије, а посебно на друштвене мреже. Људи мојих година су последњи Мохиканци који живе за књигу, а не од књиге. Дигитално доба у којем живимо обухвата све области друштвеног живота, као плимни талас. И ту се тешко шта може променити или зауставити. Да ли неко данас од младих људи зна да израчуна други корен из неког броја или чита Достојевског или зна било шта о Хегеловом Велтгајсту… Бојим се да неће проћи много година, а наша деца неће знати да пишу својом руком. Зашто? Па зато јер је ''клик филозофија'' заводљивија и једноставнија од читања дебелих књига или учења неких тема и вредности које налазимо у филозофским или историјским књигама. Али ок нема кукања. Тако је како је! Моје и наше јесте да своје животе и своје вредности достојанствено приведемо крају. Надајући се да ће се неко некада заинтересовати за слике света које смо ми стварали и веровали у њих. А те слике света се једном речју могу свести на наше трагање за бољим и праведнијим светом – који је прожет идеалима хришћанског хуманизма. Драго ми је да је велики европски редитељ Лордан Зафрановић завршио филм ''Дјеца Козаре''. То је нешто што засењује и надилази све аутошовинистичке глупости које су снимљене на нашим просторима у последње три деценије.
4. Да ли поменути савремени медији угрожавају „Гутенбергову галаксију“?
Савремени медији, а посебно друштвене мреже нису Гутенбергову галаксију угрозили већ су је победили. Победили су је, јер имају интерактивну димензију у мери у којој је књиге немају. Књиге су вековима човеку помагале да машта, сања, да учи, да паметује. Али је човек у Гутенберговој галаксији мора да одлази на Трг и у Борхесову библиотеку, док у свету друштвених мрежа свако од нас је постао Агора и библиотека и космос и храм и архив. Сваки појединац може да прима али и да емитује. И да, заиста Поезију ће данас сви писати. Проблем је само у томе што та поезија није више певање најбољих међу нама, већ најгласнијих. Што доводи до какофоније, а не до симфоније. Ни овде се не жалим већ само констатујем стање у коме живимо. Волим ја Хераклита који каже: „Један је мени колико и десет хиљада само ако је најбољи! Али волим и Мао Це Дунга који се ослањао на стару конфучијанску мисао „Нек цвета 100 цветова, нек цвета 100 школа мишљења“.
5. У контексту овог разговора намеће се и питање шта мислите о улози и будућности библиотекарства у Србији и у свету?
Жао ми је што је тако, али се бојим да библиотекарство у овој форми нема светлу будућност. Људи, а пре свега наша деца све маље физички улазе у библиотеке. Недавно сам боравио у Напуљу. Испред једног археолошког музеја, на улици, видим полице са књигама: историја, монографије, књижевност, танке дебел, монографије у колору… И питам девојку пошто је књига Дина Буцатија Она се смешка и каже да су књиге бесплатне и на поклон. Узеио сма неколико књига. Поред мене је ту била и повећа група младих људи. Нико од њих не да није узео ни једну књигу већ их није ни погледао. Овај пример можда није парадигматичан, али је симптоматичан… И опет кажем не тугујем нити кукам, већ се тзрудим да што више књига створим и сам, као аутор, али пре свега као директор Архива Војводине. Знајући да ће нас наши праунуци препознавати по сувислој писаној речи, а не по кликовима или бајтовима, који ће нестати у електронском мору и хиперпродукцији сваколиког брбљања.
Разговор водио: Александар Којчић
Разговор водио: Александар Којчић
Интервју са Александрoм Чотрићем
Александар Чотрић рођен је 25. септембра 1966. у Лозници, у Србији. Дипломирао је на Правном факултету.
Од 1984. године објављује афоризме, приче и песме за децу у новинама и часописима.
Објавио је књиге афоризама „Даћемо ми вама демократију”, „Пета колона”, „Недозвољене мисли”, „Кратки резови”, „Гола истина”, „Померање памети”, „Тешке мисли” и „Мисли у покрету” (сатирични афоризми); „Играње главом”, „Све је у игри” и „Игра речи” (афоризми о спорту); „Својеглава књига”, „Дечја посла”, „О љубави с љубављу”, „Књига против брига”, „Свет смеха” и „Откачена школа” (афоризми за децу); „Добре вибрације”, „Љубав на речима” и „Сенка љубави” (афоризми о женама и мушкарцима); књиге сатиричних прича „Обележене приче”, „Приче пред буђење”, „Причињавање” и „Друге приче” и књигу кратких прича за децу „Озбиљно смешна књига”.
Афоризми за децу Александра Чотрића уврштени су у читанке које се користе у основним школама у Србији.
Књиге Чотрићевих афоризама или прича публиковане су у Румунији, Северној Македонији, Словенији, Пољској, Мађарској, Бугарској и Албанији.
Приредио је Антологију српског афоризма за децу „Раздељак”, Зборник афоризама о спорту „Дриблинг духа”, Антологију савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању и Зборник српског хумора и сатире у региону и дијаспори „Смех није грех”.
Превео је и приредио књигу изабраних афоризама словеначког писца Жарка Петана „Историја будућности”, Антологију савременог руског афоризма „Велико у малом”, књигу изабраних афоризама руског писца Аркадија Давидовича „Аркаде духа”, Антологију бугарског афоризма „Трн и ружа”, Антологију пољског афоризма „Пољски пут”, Антологију румунског афоризма „Мед и отров”, Антологију чешког афоризма „Кнедла у грлу”, књигу изабраних афоризама руског писца Константина Мелихана „Модрица на папиру”, Антологију словачког афоризма „Муње и громови”, Антологију украјинског афоризма „Смех народа”, Зборник питања и одговора Радио Јеревана „’Запорожац’ на врху Арарата”, књигу афоризама словачког писца Ондреја Каламара „К. О. од О. К.”, Антологију белоруског афоризма „Бело на црно”, Антологију јерменског афоризма „Блиска даљина”, књигу изабраних афоризама руског писца Александра Минченкова „Измучене мисли” и књигу изабраних афоризама бугарског писца Валентина Димитрова „Дефакто”.
Заступљен је у антологијама које су објављене у САД, Русији, Немачкој, Шпанији, Италији, Аустрији, Бугарској, Северној Македонији, Пољској, Словенији, Шведској, Црној Гори и другим државама.
Александар Чотрић добитник је, између осталог, и признања: „Excellence Award” на Међународном фестивалу сатире „Златна јабука” у Бистрици, у Румунији, „Алеко” у Бугарској, „Типар” у Црној Гори, Плакета Међународног фестивала карикатуре, хумора и сатире „Лалошки шешир” у Темишвару, „Златна кацига”, „Радоје Домановић”, „Браћа Ормаи”, „Владимир Булатовић Виб”, „Јован Хаџи-Костић”, „Драгиша Кашиковић”, „Стеван Сремац”, „Ђорђе Фишер”, „Раде Јовановић”, „Михаило Ћуповић”, Интернационалне академије „Иво Андрић”, „Златна значка”, „Златни беочуг”, „Витезово пролеће”, „Велика грамата” Друштва књижевника Косова и Метохије, „Велемајстор сатире”, „Теодор Павловић”, „Ана Франк” и „Доситејево перо” (награда ученика београдских школа). Лауреат је и књижевних признања у Италији, Северној Македонији, БиХ и Либану.
Приче и афоризми Александра Чотрића превођени су на енглески, пољски, немачки, француски, словеначки, мађарски, румунски, шпански, македонски, руски, белоруски, албански, словачки, чешки, шведски, грчки, бугарски, русински, италијански, португалски, јерменски, каталонски, баскијски, турски, свахили и арапски језик.
Чотрић је члан Удружења књижевника Србије, Београдског афористичарског круга и Московског клуба афористике. Почасни је члан Друштва књижевника Косова и Метохије и Уније афористичара Румуније.
Живи и ствара у Панчеву.
1. Koje knjige pamtite kao prvi susret sa knjizevnoscu i koje za vas imaju neizbrisiv trag?
Posle prvog razreda osnovne škole za odličan uspeh dobio sam knjigu pripovedaka Petra Kočića "Grob slatke duše". To je za mene bila teška i nerazumljiva literatura, ali sam odlučio da knjigu pročitam od početka do kraja, za šta mi je trebalo mesec dana. Tada sam pomislio da su sve knjige takve, pa sam počeo od njih da zazirem. Ali kada sam za uspeh u drugom razredu dobio humorističku knjigu "Tata, ti si lud", jermenskog pisca koji je živeo u SAD Vilijama Sarojana, stvari su počele da se menjaju i knjige su počele da me sve više privlače. Jednu za drugom otkrivao sam "Dečake Pavlove ulice", Ferenca Molnara, Nušićevu "Autobiografiju", "Robinsona Krusoa", Danijela Defoa, "Zvezdu Kec", Aleksandra Beljajeva, "Belu grivu", Rene Gijoa, "Sina puka", Valentina Katajeva... I danas pamtim njihove sižee i glavne likove i mislim da su zauvek postali deo moga bića.
2. Koliko literatura oblikuje nasu licnost i nase predstave o svetu?
Zahvaljujući literaturi živimo više od jednog života i putujemo kroz prostor i vreme. U knjigama je zapisano ono najbolje i najvrednije što je ljudski um osmislio i stvorio. Da njih nije, sve bismo morali da počinjemo ispočetka i nikakvog napretka civilizacije ne bi bilo, a ne bi bilo ni nauke, umetnosti i kulture. Ko se druži s knjigama, uvek je u dobrom društvu. I mislim da nas knjige ne otuđuju od drugih ljudi, već da nam, naprotiv, pomažu da ih bolje razumemo, da uspešnije komuniciramo, da se jasnije i lepše izražavamo i da je, zahvaljući njima, svet bolje mesto za život.
3. Kada ste otkrili talenat da aforisticarski sazeto i duhovito iskazujete paradokse egzistencije?
Aforizme sam počeo da pišem 1984. godine, u trećem razredu srednje škole u Loznici, pod uticajem "Ježa", ali i "Omladinskih novina" i beogradskog "Studenta", kao i knjiga najkraće književne forme Ljubiše Manojlovića, Dušana Radovića, Vladimira Bulatovića Viba, Milovana Vitezovića... Prvi moj aforizam glasi: "Ostavio je duboke tragove. Zato i propadamo", i bio je jasna aluzija na vladavinu Josipa Broza i period posle njegove smrti. Zatim sam zapisao i: "Mnogo nas je zadužio. U inostranstvu.". Kad sam ove aforizme objavio u listu našeg odeljenja u lozničkoj Ekonomskoj školi, otac nije bio ni najmanje srećan. Štaviše bio je uveren da će me tadašnje komunističke uhapsiti, pa je već počeo da smišlja šta da kažem u svoju odbranu pred policijom i sudom. Na sreću, do toga tada nije došlo, ali to ne znači da kasnije zbog aforizama nisam imao problema s vojnim vlastima, cenzurom, policijom, državnom bezbednošću i tužilaštvom.
4. Koje knjige savremenih stvaralaca biste preporucili nasim citaocima.
S ogromnim zadovoljstvom sam čitao romane Borislava Pekića i Slobodana Selenića, predstavnika srpske urbane, građanske književnosti i kritičare autokratskog, komunističkog režima, i žao mi je što su prerano otišli, jer su mogli da stvore još naslova koji bi se našli među najboljim srpskim romanima. Kad je reč o poeziji, Ljubomir Simović i Matija Bećković su od pojave na književnoj sceni odmah postali klasici, a vreme je samo potvrđivalo njihovu najvišu reputaciju. Iako je književnost za decu nepravedno potcenjena, Ljubivoje Ršumović je izvanredan, maštovit i jedinstven pesnik, podjednako zanimljiv i najmlađima i odraslima. Veoma dobre knjige satire i izuzetne zbirke aforizama pišu Dragutin Minić Karlo, Slobodan Simić, Bojan Ljubenović, Ninus Nestorović...
5. Da li digitalna epoha i vizuelni mediji potiskuju Gutenbergovu gaxiju.
Ima u tome istine, posebno kad posmatramo nove generacije. Međutim, kao što ni svojevremena pojava novina, filma, radija i televizije nije potisnula knjige, siguran sam da će knjiga preživeti internet, društvene mreže, spotove, digitalne platforme za komunikaciju... Knjige su u fundamentu naše civilizacije i ako se odatle izvuku, sve će se srušiti. Vizuelni mediji su lakši za konzumiranje, ali oni daju privid znanje kojeg nema bez knjige. Uostalom, sve su popularnije i knjige u elektronskom obliku. I kao što je u njima zapisana prošlost, bez njih nema ni budućnosti.
6. Da li je biblioteka hram kulture i samosvesti covecanstva koji jos uvek stoji na najvisem pijedestalu?
Vaše pitanje sadrži i odgovor. Od svih mesta na kojima sam bio, u bibliotekama se osećam najuzvišenije, najsmirenije, najprijatnije, najposvećenije... U biblioteci se govori malo i tiho, jer knjige govore mnogo i gromko i, što je najvažnije - mudro i poučno. Bez knjiga lekari ne bi mogli da nas leče, inženjeri da grade mostove, puteve i prevozna sredstva, sudije da uspostavljaju pravdu, filozofi da tumače i poboljšavaju ovaj svet...