Интервју са Александрoм Чотрићем

Александар Чотрић рођен је 25. септембра 1966. у Лозници, у Србији.  Дипломирао је на Правном факултету.
Од 1984. године објављује афоризме, приче и песме за децу у новинама и часописима.
Објавио је књиге афоризама „Даћемо ми вама демократију”, „Пета колона”, „Недозвољене мисли”, „Кратки резови”, „Гола истина”, „Померање памети”, „Тешке мисли” и „Мисли у покрету” (сатирични афоризми); „Играње главом”, „Све је у игри” и „Игра речи” (афоризми о спорту); „Својеглава књига”, „Дечја посла”, „О љубави с љубављу”, „Књига против брига”, „Свет смеха” и „Откачена школа” (афоризми за децу); „Добре вибрације”, „Љубав на речима” и „Сенка љубави” (афоризми о женама и мушкарцима); књиге сатиричних прича „Обележене приче”, „Приче пред буђење”, „Причињавање” и „Друге приче” и књигу кратких прича за децу „Озбиљно смешна књига”. 
Афоризми за децу Александра Чотрића уврштени су у читанке које се користе у основним школама у Србији. 
Књиге Чотрићевих афоризама или прича публиковане су у Румунији, Северној Македонији, Словенији, Пољској, Мађарској, Бугарској и Албанији. 
Приредио је Антологију српског афоризма за децу „Раздељак”, Зборник афоризама о спорту „Дриблинг духа”, Антологију савременог стваралаштва за децу српских писаца у расејању и Зборник српског хумора и сатире у региону и дијаспори „Смех није грех”. 
Превео је и приредио књигу изабраних афоризама словеначког писца Жарка Петана „Историја будућности”, Антологију савременог руског афоризма „Велико у малом”, књигу изабраних афоризама руског писца Аркадија Давидовича „Аркаде духа”, Антологију бугарског афоризма „Трн и ружа”, Антологију пољског афоризма „Пољски пут”, Антологију румунског афоризма „Мед и отров”, Антологију чешког афоризма „Кнедла у грлу”, књигу изабраних афоризама руског писца Константина Мелихана „Модрица на папиру”, Антологију словачког афоризма „Муње и громови”, Антологију украјинског афоризма „Смех народа”, Зборник питања и одговора Радио Јеревана „’Запорожац’ на врху Арарата”, књигу афоризама словачког писца Ондреја Каламара „К. О. од О. К.”, Антологију белоруског афоризма „Бело на црно”, Антологију јерменског афоризма „Блиска даљина”, књигу изабраних афоризама руског писца Александра Минченкова „Измучене мисли” и књигу изабраних афоризама бугарског писца Валентина Димитрова „Дефакто”.
Заступљен је у антологијама које су објављене у САД, Русији, Немачкој, Шпанији, Италији, Аустрији, Бугарској, Северној Македонији, Пољској, Словенији, Шведској, Црној Гори и другим државама.
Александар Чотрић добитник је, између осталог, и признања: „Excellence Award” на Међународном фестивалу сатире „Златна јабука” у Бистрици, у Румунији, „Алеко” у Бугарској, „Типар” у Црној Гори, Плакета Међународног фестивала карикатуре, хумора и сатире „Лалошки шешир” у Темишвару, „Златна кацига”, „Радоје Домановић”, „Браћа Ормаи”, „Владимир Булатовић Виб”, „Јован Хаџи-Костић”, „Драгиша Кашиковић”, „Стеван Сремац”, „Ђорђе Фишер”, „Раде Јовановић”, „Михаило Ћуповић”, Интернационалне академије „Иво Андрић”, „Златна значка”, „Златни беочуг”, „Витезово пролеће”, „Велика грамата” Друштва књижевника Косова и Метохије, „Велемајстор сатире”, „Теодор Павловић”, „Ана Франк” и „Доситејево перо” (награда ученика београдских школа). Лауреат је и књижевних признања у Италији, Северној Македонији, БиХ и Либану. 
Приче и афоризми Александра Чотрића превођени су на енглески, пољски, немачки, француски, словеначки, мађарски, румунски, шпански, македонски, руски, белоруски, албански, словачки, чешки, шведски, грчки, бугарски, русински, италијански, португалски, јерменски, каталонски, баскијски, турски, свахили и арапски језик. 
Чотрић је члан Удружења књижевника Србије, Београдског афористичарског круга и Московског клуба афористике. Почасни је члан Друштва књижевника Косова и Метохије и Уније афористичара Румуније. 
Живи и ствара у Панчеву.

1. Koje knjige pamtite kao prvi susret sa knjizevnoscu i koje za vas imaju neizbrisiv trag?
Posle prvog razreda osnovne škole za odličan uspeh dobio sam knjigu pripovedaka Petra Kočića "Grob slatke duše". To je za mene bila teška i nerazumljiva literatura, ali sam odlučio da knjigu pročitam od početka do kraja, za šta mi je trebalo mesec dana. Tada sam pomislio da su sve knjige takve, pa sam počeo od njih da zazirem. Ali kada sam za uspeh u drugom razredu dobio humorističku knjigu "Tata, ti si lud", jermenskog pisca koji je živeo u SAD Vilijama Sarojana, stvari su počele da se menjaju i knjige su počele da me sve više privlače. Jednu za drugom otkrivao sam "Dečake Pavlove ulice", Ferenca Molnara, Nušićevu "Autobiografiju", "Robinsona Krusoa", Danijela Defoa, "Zvezdu Kec", Aleksandra Beljajeva, "Belu grivu", Rene Gijoa, "Sina puka", Valentina Katajeva... I danas pamtim njihove sižee i glavne likove i mislim da su zauvek postali deo moga bića.
 
2. Koliko literatura oblikuje nasu licnost i nase predstave o svetu?
Zahvaljujući literaturi živimo više od jednog života i putujemo kroz prostor i vreme. U knjigama je zapisano ono najbolje i najvrednije što je ljudski um osmislio i stvorio. Da njih nije, sve bismo morali da počinjemo ispočetka i nikakvog napretka civilizacije ne bi bilo, a ne bi bilo ni nauke, umetnosti i kulture. Ko se druži s knjigama, uvek je u dobrom društvu. I mislim da nas knjige ne otuđuju od drugih ljudi, već da nam, naprotiv, pomažu da ih bolje razumemo, da uspešnije komuniciramo, da se jasnije i lepše izražavamo i da je, zahvaljući njima, svet bolje mesto za život.
 
3. Kada ste otkrili talenat da aforisticarski sazeto i duhovito iskazujete paradokse egzistencije?
Aforizme sam počeo da pišem 1984. godine, u trećem razredu srednje škole u Loznici, pod uticajem "Ježa", ali i "Omladinskih novina" i beogradskog "Studenta", kao i knjiga najkraće književne forme Ljubiše Manojlovića, Dušana Radovića, Vladimira Bulatovića Viba, Milovana Vitezovića... Prvi moj aforizam glasi: "Ostavio je duboke tragove. Zato i propadamo", i bio je jasna aluzija na vladavinu Josipa Broza i period posle njegove smrti. Zatim sam zapisao i: "Mnogo nas je zadužio. U inostranstvu.". Kad sam ove aforizme objavio u listu našeg odeljenja u lozničkoj Ekonomskoj školi, otac nije bio ni najmanje srećan. Štaviše bio je uveren da će me tadašnje komunističke uhapsiti, pa je već počeo da smišlja šta da kažem u svoju odbranu pred policijom i sudom. Na sreću, do toga tada nije došlo, ali to ne znači da kasnije zbog aforizama nisam imao problema s vojnim vlastima, cenzurom, policijom, državnom bezbednošću i tužilaštvom.
 
4. Koje knjige savremenih stvaralaca biste preporucili nasim citaocima.
S ogromnim zadovoljstvom sam čitao romane Borislava Pekića i Slobodana Selenića, predstavnika srpske urbane, građanske književnosti i kritičare autokratskog, komunističkog režima, i žao mi je što su prerano otišli, jer su mogli da stvore još naslova koji bi se našli među najboljim srpskim romanima. Kad je reč o poeziji, Ljubomir Simović i Matija Bećković su od pojave na književnoj sceni odmah postali klasici, a vreme je samo potvrđivalo njihovu najvišu reputaciju. Iako je književnost za decu nepravedno potcenjena, Ljubivoje Ršumović je izvanredan, maštovit i jedinstven pesnik, podjednako zanimljiv i najmlađima i odraslima. Veoma dobre knjige satire i izuzetne zbirke aforizama pišu Dragutin Minić Karlo, Slobodan Simić, Bojan Ljubenović, Ninus Nestorović...
 
5. Da li digitalna epoha i vizuelni mediji potiskuju Gutenbergovu gaxiju.
Ima u tome istine, posebno kad posmatramo nove generacije. Međutim, kao što ni svojevremena pojava novina, filma, radija i televizije nije potisnula knjige, siguran sam da će knjiga preživeti internet, društvene mreže, spotove, digitalne platforme za komunikaciju... Knjige su u fundamentu naše civilizacije i ako se odatle izvuku, sve će se srušiti. Vizuelni mediji su lakši za konzumiranje, ali oni daju privid znanje kojeg nema bez knjige. Uostalom, sve su popularnije i knjige u elektronskom obliku. I kao što je u njima zapisana prošlost, bez njih nema ni budućnosti.
 
6. Da li je biblioteka hram kulture i samosvesti covecanstva koji jos uvek stoji na najvisem pijedestalu?
Vaše pitanje sadrži i odgovor. Od svih mesta na kojima sam bio, u bibliotekama se osećam najuzvišenije, najsmirenije, najprijatnije, najposvećenije... U biblioteci se govori malo i tiho, jer knjige govore mnogo i gromko i, što je najvažnije - mudro i poučno. Bez knjiga lekari ne bi mogli da nas leče, inženjeri da grade mostove, puteve i prevozna sredstva, sudije da uspostavljaju pravdu, filozofi da tumače i poboljšavaju ovaj svet... 

Интервју са Дејаном Стојиљковићем

1.- Које су вам књиге из детињства остале у сећању и које су и данас део вашег  идентитета? Да ли им се понекад враћате или их остављате у изворном доживљају?

Толкинов "Хобит", "Алиса у земљи Чуда" Луиса Керола, "Доживљаји мачка Тоше" Бранка Ћопића... као и много разних стрипова које смо сви читали тада, углавном италијанске и француско-белгијске продукције, од Алана Форда, преко Дилана Дога, Загора, Блека до Астерикса и Таличног Тома. Волео сам много и домаћи стрип, нарочито радове Жељка Пахека и Банета Керца. Врло се радо враћам тој литератури из носталгичних разлога, а добар део стрипова имам и данас у својој колекцији.

2.- Припадате нашим најчитанијим писцима. Широк је дијапазон ваших књижевних тема, културолошки и историјски. На известан начин утичете на обликовање „духа времена“. Ако су Срби књижевноцентричан народ који ствара слику о себи највише кроз литературу, на вама је и велика одговорност. Да ли је ваш сваки нови роман утолико  и велики изазов.

Постоји та заблуда да се у нас не читају књиге - а управо је супротно, Срби су у врху међу европским народима када је читање у питању. Један од главних разлога за то је економски, наиме, књиге су у Србији најјефтиније у региону, такође, јефитније су од одласка у биоскоп или позориште. Морам да признам да лично не доживљавам овај посао толико помпезно и важно као што то раде неки други колеге. Шта тачно значи "велика одговорност"? Око тога нек трља главу политичар за кога је гласало милион људи. Ја сам пре свега приповедач и најбитнија одговорност коју имам је она према себи и читаоцима. Такође, уметност врло често од уметника тражи баш супротно - да буде неодговоран. Ако себе ограничите неким правилима, одговорношћу према овом или оном, онда немојте да се бавите уметношћу јер она је превасходно слобода.

3.- У времену у коме филм и телевизија имају све већу популарност, многи мисле да ће  екранизација вашег романа „Константиново раскршће“ бити наш еквивалент филму „Име руже“ по роману Умберта Ека. Да ли је и вама узбудљиво да ликове из своје имагинације видите на филму?

Не верујем да ће бити еквивалент томе, то је филм који није баш најбоље остарио, више ће бити у маниру неких данашњих серија које иду на Нетфликсу и другим каналима. Чуди ме да га уопште помињете, јер велики део публике, нарочито млађа, га се уопште не сећа. Моје највеће узбуђење везано за овај пројекат јесте ко ће играти Немању Лукића. Наравно, један од главних ликова биће град Ниш, с тим у вези, саграђен је импозантан сет који ће "глумити" град. То је заиста импресивно за видети јер делује као да путујете кроз време.

4. – Да ли се култура повлачи пред ерупцијом политичких догађаја и вести, пред грозотама нових ратова или пред фантастичним новим технологијама? Да ли је упркос свему томе књига последње уточиште човека?

Рат између политике и литературе траје вековима. И понекад политика добије по неку битку, али увек на крају победи литература. Књига може да буде учошите, али хајде сад да не дајемо књизи толико помпезни значај. Јесте читање битно, али је још битније кад имате да платите кирију. То романтичарско доживљавање књиге и њижевности је у веку иза нас и ту треба да остане. Што се тиче нових технологија, оне су нове данас, сутра су већ застареле. Са књигом, на срећу, не постоји тај проблем. Књига је савршени механизам.

5. – Која питања вас данас заокупљају а сутра их можда прочитамо у вашим романима?

Да ли је апокалипса тј. смак света тренутак у времену или процес који траје колико и историја човечанства? Објавио сам на сервису "Букмејт" новелу "Ирис" и носим се мишљу да је претворим у роман. Наравно, кад завршим оне за које сам већ потписао уговор. Пре свега четврти део петокњижја о витезовима Реда Змаја "Учитељ мачевања". Тако да ме сад највише заокупљају Косанчић, Топлица и Обилић. Мада је и то, на неки рачин, прича о крају света.

6.- Да ли ће опстати „Гутенбергова галаксија“ а библиотеке остати храмови културе?

Наравно, људи су су измислили путовање у свемир и интернет, али нису, нити ће пронаћи алтернативу за књигу у њеном традиционалном, штампаном облику. Било је, додуше, покушаја да се књига замени нечим напреднијим и практичнијим, али сви су ти покушају листом пропали. Да будем јасан, немам ништа против тзв. е-књиге, али она мора да коегзистира са штампаном књигом иначе њено постојање нема неког смисла. Код нас је мало специфична ситуација јер смо ми у некој вечитој транзицији, па тешко да може да се каже како су библиотеке некакви храмови културе, много се страначка политика меша у то, као, у осталом, и у функционисање већине културних институција. Сетите се само времена када је управник НБС био Сретен Угричић, више је човек писао петиције и бавио се политиком него што је водио институцију која му је додељена. 

Интервју водио Александар Којчић

  1. Интервју са Славнеком Терзићем