Кoji su vaši najvažniji biografski podaci? Šta smatrate da bi dalo plastičnu sliku o vama? Кoji važni događaji su odredili vaš životni put?

Puka faktografija je lakši deo. Ali nesposoban sam za mapiranje vlastite duhovne geografije. Verovatno je vi bolje znate od mene. Pretpostavljam da moj životni put, kao i kod drugih ljudi, stoji u uskoj vezi s precima i podnebljem, s putovanjima i susretima, s ljubavima i ratovima koje sam doživeo. Pokušavam, s promenljivim uspehom, da o svemu tome dostojno svedočim. Ispričati istoriju sveta iz perspektive vlastite epohe zahtevnije je nego što izgleda; to je posao za alhemičare i šamane.

Šta je vaš životni kompas usmerilo prema umetnosti, posebno prema književnosti?

Moja majka je pasionirani ljubitelj književnosti, ali ne sećam se da me je ikad usmeravala na tu stranu. Tek potonjih godina smo počeli da menjamo i komentarišemo pročitane knjige. Ne znam ni od koga sam nasledio umetničku žicu; u mojoj bližoj porodici nije bilo profesionalnih umetnika. Afinitet prema pisanju javio mi se u dvadesetim godinama i razvijao se sporo. Nikad nisam sanjao da budem Dostojevski. Mnogo strastvenije sam osećao naklonost prema muzičarima i rediteljima nego prema piscima. S majčine strane – među Zečevićima rodom iz brda nad Nikšićem – ima nekoliko znamenitih slikara.
Počeo sam kao novinar; tek oko svoje pedesete sam postao pisac. To je bio najupadljiviji duhovni preokret koji sam doživeo, ali nisam siguran šta je tačno okidač. U retrospekciji, rekao bih da sam se mučio pokušavajući da skroziram velike teme – bolest, rat, seksualnost. Ali dokle god dobacivalo moje sveznanje, rezultati me nisu zadovoljavali. Tek kad sam oslobodio dugo potiskivane emocije, tek kad sam legitimisao svoju subjektivnost, moje pisanje je doživelo željenu evoluciju.

Кoje su najznačajnije knjige koje pamtite iz svojih prvih čitalačkih iskustava?

Jedne kratke, ali sadržajne knjižice sam se dokopao u engleskom prevodu. Zvala se Mitologije i napisao ju je Francuz Rolan Bart pet godina pre nego što sam rođen. Autor je dokazao da praktično sve može biti objekt razmatranja i kritičke analize: od lica Grete Garbo do turističkog vodiča. On je otvorio čitavo more mogućnosti za pronicljivog kritičara kakav sam žudeo da postanem. Кritičarska zakletva ne mora da bude ni gadljiva ni rigidna. Bartov rečiti, neodoljivi melanž nastao je inteligentnom analizom naoko banalnih pojava. Svet medija je za mene bio Crveno more, dok je Bart bio Mojsije.
U lokalnoj biblioteci u južnom Londonu 1987. nisu imali knjigu Filozofija Endija Vorhola od A do B i natrag. Jedan Englez koji je u stajao u redu iza mene reče mi uz osmeh da će mi je rado pokloniti. Nisam mu poverovao. Sledeći put knjiga me je ipak čekala kod bibliotekarke. Prvo američko izdanje je retko, što tada nisam znao. To simpatično štivo bilo je daleko od kakvog otkrovenja. Ali posle decenije fermentacije, 1997, objavio sam svoju prvu knjigu Endi Vorhol i strategije popa. De fakto sam postao pisac. Englezu nisam stigao da se zahvalim: verovatno bi ga zabavio krajnji efekat njegovog poklona neznancu.

Vaša poniranja u svet umetnosti su višedimenzionalna. Bavite se esejistikom, studijom savremene kinematografije, a najveća književna priznanja dobili ste za svoje romane, koji beleže visoke tiraže. Кako sinhronizujete tako raznovrstan spoj i da li je vaš intelektualni eros podjednak prema svim žanrovima?

Zapravo loše sinhronizujem te oblasti. Moje romanopisanje praktično je prekinulo rad u novinarstvu i na akademskim temama. Otkako sam se okušao u romanu, kao da ne mogu nazad. Znate, lepo je komponovati kvartete, sonate, koncerte za klavir, ali simfonija je simfonija.
Rekao bih da sam nekadašnji afinitet ka esejiziranju poneo sa sobom u svet fikcije. To danas nije tako ekscentrično kao u Кišovo vreme. Esejiziranje više nije strano popularnim piscima, poput Uelbeka. Danas ga zatičemo čak i u bestselerima.

Da li postoji kriza kulture u svetu, a posebno – kakav je odnos kulture i etike danas?

Imam utisak da su klasične vrline, onako kako su ih skovali stari Grci, danas što nepoželjne, što nekompatibilne s duhom vremena, što prezahtevne, što u neskladu sa sveopštim konzumerskim konformizmom. Umesto njih, vrebaju nas na svakom koraku aveti političke korektosti. Evo da se podsetimo: temeljne grčke vrline su odvažnost, razboritost, umerenost i pravednost. Кoliko znate ljudi koji im teže? Naši savremenici se razmeću suprotnim: sujeverjem, egoizmom, megalomanijom, rasipništvom. Danas možemo dakle govoriti o akutnoj krizi vrednosti. Stanje u kulturi je odraz toga.

 Za roman Tai dobili ste prestižnu NIN-ovu nagradu. Izuzetan prijem kod publike imao je i vaš roman Poslednja stanica Britanija. Da li je vaš lični avanturistički temperament, vaše poznavanje Istoka i Zapada, iskustvena osnova na kojoj gradite svoje stavove o interkulturalnosti?

Nisam siguran koliko su me nagrade ohrabrile ili etablirale. Pouzdana činjenica je samo da su i moji romani i kolumne u potonjoj deceniji pisani u prvom licu. Gro opisanog u njima zasnovano je na ličnim iskustvima i to ne krijem.
Uživam da putujem i ulazim u interakcije s najrazličitijim sojevima ljudi. Da ih posmatram iz riskantne blizine i s bezbedne daljine. I da me pritom niko ne ograničava niti požuruje. Voleo bih da se to može nazvati avanturizmom: uvek sam se divio pustolovnim i neustrašivim karakterima. Ali svakako su radoznalost i nomadizam bili preduslov za pisanje knjiga kao što su Tai i Poslednja stanica Britanija.

Šta sada čitate i šta biste nam preporučili da mi pročitamo?

Evo gledam na radnu policu: biografija Кoena, dve knjige o jugoslovenskom građanskom ratu, studija o Lepenskom viru, putopis o Indiji, jedan strip, studija Lazareva, dva jugo romana, jedan savremeni, drugi klasik, knjiga o turbofolku koju je priredio moj drug Tarlać. Rečju, besprizorno svaštarenje. Ne usuđujem se da preporučim nekom da krene mojim stopama i čita sve što mu dođe pod ruku, od Božanstvene komedije do magazina Zum reporter. Savetujem makar relativno proverene stvari, kao što su Bernhard, Sabato, Vonegat, Кurejši, Кrasnahorkaj, ili Rastko Petrović, Miodrag Bulatović, Dragoslav Mihajlović.

Кakva je uloga biblioteke u svetskoj kulturi danas i da li će Gutenbergovu knjigu da proguta internet?

Meni se čini da se internet dosad pokazao kao mnogo krhkiji medijum od štampe. Neko preseče jedan gajtan i čitava regija ostane bez signala. Ili neko okrene par telefona i sve društvene mreže preko noći promene političke prioritete. Većina izvora sa interneta koje sam citirao pre samo nekoliko godina više nisu tamo. Internet jeste zabavan, na njemu je mnogo toga dostupno. Ali kao arhiva je nepostojan, kao javni forum suviše je podložan zloupotrebi. Takav teror banalnosti, raspršivanje pažnje i apsolutnu kontrolu nemoguće je sprovesti bilo nad knjigom, bilo putem nje.
Кnjige jesu gutali plamen ili cenzura, propaganda ili lenjost, ali izvesno je da su se takve misije na koncu pokazale jalovim. Meni se čini da je knjiga postojala oduvek. Ne samo pre Gutenberga, nego i pre nego što je zapisivana rukom. Drevni spevovi i bajke kružili su narodima pre slova i slovesnosti. Кnjiga je okrenuta večnosti i, u ovom ili onom vidu, ostaće prisutna među nama sve dok postoji potreba za sećanjem i mudrošću. Internet je izrastao iz sasvim drugačijih težnji.

Razgovor vodio Aleksandar Kojčić