1.Koje knjige su na Vas najviše uticale u detinjstvu i mladosti?

Teško je, a i pitanje je da li je uopšte objektivno moguće, odgovoriti na ovo pitanje, pogotovo nekome ko je i ljubavlju i navikom i profesijom decenijama upućen na privilegovano druženje sa knjigama. Uz tu ogradu, rekao bih da mi je iz ranog detinjstva, koje sam proživeo u Zagrebu, u živoj uspomeni ostala poučna knjiga za decu Mate Lovraka “Vlak u snijegu”. Dobro se sećam i izuzetnih “Balada o Petrici Kerempuhu” Miroslava Krleže, na ekspresivnom kajkavskom narečju koje sam dobro razumevao. Iz kasnijih mladalačkih lektira izdvojio bih Homerove epove “Ilijadu” i “Odiseju”, koje smo u originalu pročitavali u Klasičnoj gimnaziji, kao i Ciceronove govore, osobito onaj u odbranu grčkog pesnika Arhije, a i Platonovu “Odbranu Sokratovu”. Snažno su me obeležili i stoičke meditacije rimskog cara Marka Aurelija “Samom sebi”, Tolstojev “Rat i mir”, Stendalovo remek delo “Crveno i crno”, “Septembarske ruže” Andrea Moroa, “Budenbrokovi” Tomasa Mana, Darelov “Aleksandrijski kvartet”, a i mnoga druga dela koja ovom prilikom nepravično ne mogu sva pobrojati. Kako bih preskočio, recimo, “Rubaije” mudrog persijskog pesnika, i matematičara, Omera Hajama, koje je na srpski majstorski preveo moj profesor Fehim Bajraktarević? Iz riznice naše književnosti, opet sa nelagodom da ću izostaviti desetine vrednih i dragih mi dela, naveo bih u svakom pogledu čudesni Njegošev “Gorski vijenac”, “Prokletu avliju” Ive Andrića, “Seobe” Crnjanskog, Ćosićeve “Deobe”, “Božje ljude” Bore Stankovića, “Prijatelje” Slobodana Selenića, “Efemeris” Dejana Medakovića i malo poznatu potresnu i silno poučnu životnu ispovest Hrvoja Magazinovića “Kroz jedno mučno stoljeće”. Tu je, naravno, i nezabilazna “Antologija novije srpske lirike” tananog estete pouzdanih merila Bogdana Popovića. Zadržao sam se na ostvarenjima iz umetničke ili tzv “lepe” književnosti, jer bi me uranjanje u lektiru iz drugih žanrova i oblasti predaleko odvelo. 

 2. Koliko je naša epoha utemeljena na kulturi?

 Naša epoha, ma šta pod tim određenjem podrazumevali, kao i svaka druga epoha, uostalom, civilizacijski je utemeljena i na kulturnim vrednostima, štaviše možda i ponajviše na duhovnim i sa njima povezanim kulturnim paradigmama. Drugo je pitanje koliko se i kako ta neosporna i neosporiva činjenica promišlja, shvata i tumači u koordinatama dominantnih misaonih tokova datog vremena i kako se prema kulturi, odnosno pojedinim njenim dimenzijama, odnose najuticajnije intelektualne, društvene i političke grupacije toga vremena, kako na globalnom tako i na lokalnom planu. Bez upuštanja u šire obrazlaganje, za kakvo ovom prilikom nema mogućnosti, rekao bih da je danas u mnogim aspektima na delu i da se moćnim finansijskim, propagandnim i drugim sredstvima, u ime navodno novog duha vremena, afirmiše i promoviše suštinski nihilistička i pogubna kontrakultura.

3. Koje knjige biste preporučili novim generacijama da obavezno pročitaju?

Svima bih preporučio Uelbekovo “Potčinjavanje”, a omladini uvek i uvek “Gorski vijenac”, premda im je to, bez odgovarajućih tumačenja, jezički i konceptualno danas objektivno sve teže. Mislim da je korisno otrežnjujuća i futurološka “kratka istorija sutrašnjice” Juvala Noe Hararija, indikativno naslovljena “Homo Deus”. Osećam da aktualnost iznova i u novom epohalnom svetlu zadobija i Marksov “Kapital”. 

4. Da li je digitalna tehnologija nagovestila kraj Gutenbergove galaksije i štampane knjige?

Nije, iako ima takvih predviđanja pred opštom ofanzivom digitalizacije koja je postala neka vrsta opsesije intelektualnog, ili tačnije intelektualističkog menadžmenta. Digitalna tehnologija je, kako meni izgleda, veliko i dragoceno dostignuće čovekovih moći, ali u neku ruku i njihovo krhko naličje. Naime, s jedne strane, digitalizacijom se omogućava čuvanje ogromne dokumentacije najrazličitije vrste i neslućeno brz pristup izvorima saznanja i bazama podatka, ali, sa druge strane, jednom komandom na nekoj tastaturi nekog računara može se učiniti da to sve jednostavno nestane, a o mogućnostima manipulisanja informacijama da i ne govorim. Da bi se uništile knjige, treba zapaliti biblioteku, kako je u prošlosti čovečanstva nažalost neretko činjeno, dok se to sa milionima digitalnih zapisa može neuporedivo lakše, efikasnije i “čistije” učiniti. Ako ostanemo na terenu bibliotekarstva i informatike, potpuno i euforično prelaženje sa klasičnih na digitalne kataloge prilično je neoprezna odluka, ukoliko nije praćena nikakvim modelom održavanja bar ograničenog informacijskog paralelizma. Možda ovako razmišljam, jer sam nepopravljivo konzervativno biće “Gutenbergove dinastije”, ali meni je svet bez knjige nezamisliv i nikada mi neizbežno čitanje tekstova sa ekrana neće zameniti topli osećaj držanja knjige u ruci. 

Razgovor vodio Aleksandar Kojčić