Славенко Терзић је рођен 14. марта 1949. године у Пандурици код Пљеваља. Основну школу је завршио у месту рођења, гимназију у Пљевљима а студије историје на Филозофском факултету у Београду. Школске 1972/73. И 73/74. радио је у Економској школи у Алибунару и Гимназији „Михаило Пупин“ у Ковачици. Од 1. јуна 1974. године радио је у Историјском институту САНУ где је биран у сва научна звања. Дужност директора Историјског института обављао је од 1987–2002. године. Председник Српске књижевне задруге био је у периду 2001–2005. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 2015. године а за редовног 2021. године. За иностраног члана Руске академије наука изабран је 2. јуна 2022. године. Бави се историјом Србије и Срба од 18. до 20. века и историјом Балкана у том периоду. Посебно се бави односима Србије и Грчке у другој половини 19. и почетком 20. века и политиком великих сила у првом реду Русије и Аустроугарске у поменутом периоду. Међу преко 300 библиографских јединица монографија, студија, расправа и чланака Славенка Терзића истичу се дела Србија и Грчка у другој половини 19. и почетком 20. века (1856–1903). Борба за Балкан, Русија и српско питање 1804–1815., Стара Србија: драма једне цивилизације (објављена и на руском у Москви), На капијама Константинопоља: Русија и балканско питање у 19. веку и друга.

Ако је тачно Фројдово становиште да је „дете отац човека“, која је прва литература које се сећате? Шта сте читали као дете и чему се враћате у зрелом добу?

Рођен сам на селу, у патријархалној породици која је неговала народну традицију и нарочито српске епске песме. Недалеко од моје куће налазила се основна школа која је за то време имала лепу библиотеку. Најрадије се сећам књига чика Јове Змаја, али и прича мога деде о важним историјским догађајима у којима је учествовао као што је Први балкански и Први светски рат. Често је певао уз гусле народне песме из Косовског циклуса и о Шар планини тако да сам у најранијим годинама имао утисак да је Шар планина ту негде изнад наше куће!

Шта вас је усмерило према историји и када почиње то интересовање?

Као што сам рекао, из куће сам понео жив однос пема историји и народној традицији, често препричавање догађаја и из даље и из ближе историјске прошлости. У Гимназији сам радио дипломски рад из историје. На моје схватање и разумевање историје пресудан утицај имали су професори на Филозофском факултету у Београду, у првом реду професор Радован Самарџић који је био и сјајан зналац и изванредан писац историје. Велику пажњу поклањао је дубљем разумевању историјске науке – историји историографије, историјској методологији и теорији историје. Касније сам много научио и од професора Милорада Екмечића након његовог доласка у Београд почетком деведесетих година.

Да ли сте некада пожелели да напишете историјски роман, и, ако јесте, која би била његова тема?

Књиге професора Радована Самарџића Мехмед Соколовић и Сулејман и Рокселана су најближе моме виђењу историјског романа, заправо једној врсти романсиране историографије. Нисам размишљао о историјском роману али професор Самарџић је често истицао да добар историчар поред одличног познавања архивске грађе мора бити и талентован писац и овладавати оном врстом интуиције која ће му помоћи да што је могуће ближе осети и разуме личности и време о којима пише. Пошто сам се бавио доста Старом Србијом могућа тема историјског романа могла би бити живот српских учитеља и професора у Османском царству у 19. и почетком 20. века, живот са многим искушењима које је собом носило анархично време једног царства у нестајању. Њихова витешка борба у том врмену да књигом, речју и пером просвећују свој народ заслужује дивљење. Сматрам, иначе, да је култура окосница нашег историјског живота и није случајно Стојан Новаковић 1908. године написао кратку беседу под насловом Уједињујмо се кутуром!

Које дело српске књижевности бисте волели да видите на филмском платну?

Свакако да су то дела Иве Андрића и Меше Селимовића од којих су нека већ екранизована, али ја бих радо волео да видим филм снимљен по роману Милке Бајић Подерегин Свитање у чијем средишту је живот пљеваљске чаршије и шире, западног дела Старе Рашке, крајем 19. и почетком 20. века. Уопште живот Срба Старе Србије је мало екранизован а чини ми се да богатство мотива, карактера, драмских заплета, искушења и уопште сукоба новог духа времена са оријенталним наслеђем кроз које се као црвена нит провлачи стара српска традиција је врло мало екранизован а пружа велике могућности.

Да ли у ери електронских медија класична „гутенберговска књига“ има будућност?

Чини се да је било исувише наивно веровање да ће електронски медији потиснути књигу и њене читаоце. Имам утисак да није тако и да заводљиви мирис књиге коју читалац држи у рукама, и тај посебан емотивни однос према штампаном делу не могу да замене електронски медији.

Које књиге из историје или белетристике бисте препоручили нашим читаоцима да прочитају?

Већ сам поменуо књиге професора Самарџића Мехмед Соколовић и Сулејман и Рокселана, али и друга његова дела као што су Писци српске историје и Осман. Класичном делу Георгија Острогорског Историја Византије додао бих сјајну синтезу Милорада Екмечића Дуго кретање између клања и орања. Историја Срба у Новом веку (1492–1992). За мене су врло садржајна и инспиративна сва дела Стојана Новаковића, али и Јована Цвијића.

Да ли је библиотека још увек храм културе и писмености и да ли ће то остати и у будућности?

Свакако да јесте, и верујем да ће то у доброј мери остати и у будућности, иако ми је тешко да предвидим не само судбину библиотеке него и судбину овога света у наредним деценијама. Библиотеке су ризнице знања и историјског сећања и нису случајно немачки нацисти 6. априла 1941. године до темеља спалили Народну библиотеку Србије, као што и сада косовски Албанци затиру српске библиотеке и српску књигу на Косову и Метохији.

Интервју водио Александар Којчић