1. Које књиге памтите из детињства и које су највише утицале на вас?

        Пре књига биле су приче. Приповедала ми их је, најчешће, мама. Колико се сећам прича је била у сликама, праћена појачаним или утишаним гласом, са пуно гестова који су дочаравали садржај. А он је био сасвим измишљен и „креативно“ саопштаван из свакодневице која није била пуна догађаја, али је у начину како ми је презентована држала моју пажњу и „широм“ отворене очи. По завршетку испричане приче обично је ишло моје питање-молба – „Ајде поново...“. Дрвеним бојицама, како кажу, сатима сам шарао (приповедао) садржај испричаног, а ти су“ цртежи“ на мало шта личили.

         Од књига које су ми је мама, а касније и сестра, читале биле су бајке, наше и других народа. И сада ми те књиге стоје у библиотеци (Уралске бајке, Јапанске бајке, Бурманске и индонежанске бајке, Бајке америчких црнаца. Бајке са југа Африке, Бретонске народне бајке, Јерменске и јеврејске бајке). У питању су били садржаји који су распаљивали машту и утицали да по целе ноћи нешто причам, преврћем се, рвам са са ликовима који минису били по вољи, подржавам праведнике. Књижице су биле поучног садржаја, илустроване са по којим цртежом у које сам могао сатима да гледам и замишљам њихове јунаке. Издвачи су били, уколико се добро сећам „Дечја књига“ и „Народна књига“. Корице меке. Странице од папира који није био високог квалитета. Важан је био садржај и он је увек био поучан, васпитан, а тако заводљив. Подстицао је на учење слова, срицање и давао ми прилику да када се мама тата врате са посла будем сав поносан. Тек више деценија касније уочио сам да су бајке и приче „далеких народа“ суштински биле својеврсна „подршка“ политици несврстаности коју је југословенска држава водила. Било је, уз остало, потребно формирати нараштај који ће се лако солидарисати са становницима „света“ у који је својом политиком, удаљавајући се од Европе, југословенска држава почела да се приближава. У појединим књигама, посебно причама које су прикупљали Доситеј и Вук увек је било и навараученије и на томе се мама посебно задржавала. А шта да кажем о прикупљеној народној поезији посвећеној српском средњовековљу, јунацима Косовске битке, времену које је након тога уследило, догађајима који су предходили и „поклапали“ се са Првим и Другим српским устанком ... Српски краљеви и цареви, војсковође и устаничке вође, хероји и људи које је одликовала храброст, довитљиви сељаци подстицали су машту и „градили“ својеврсни свет у коме је, уз остало, генерација којој сам и ја припадао расла. Понос прошлошћу и дечија „спремност на велика дела“ били су несумњиви, а тиме и жеља да се што више сазна и научи. Књигње са таквим садржајем биле су нам доступне, а прочитано је подстицало дечију машту и налазило места у свакодневним играма.  Десетинама пута прочитане садржаје ноћима сам сањао поистовећујући се са њиховим јунацима.

 2. Да ли је лепа књижевност уткана и у ваше историографске списе?

        Сестра која је три године старија од мене студирала је књижевност, а како је мени садржај гимназијског градива био досадан читао сам сву ону литературу која је била обавезна за студенте. То ме је богатило, Чинило „занимњивим“ код другарица. Формирало језик. Утицало на форму реченица којима се исказује мисао. Претпостављам да је то утицало на мене као историчара, али ја сам, ипак, остао само историчар савремене историје, а наша струка зна и за „писце историје“ који су урезали препознатљив траг у српској култури.

          Студиј историје на Филозофском факултету у Београду започео је питањем професора Душанића:„Колеге да ли сте прочитали Илијаду? Сви смо ћутали! У тишини која је у слушаоници заваладала чуле су се само професорове речи: „Прочитајте!“ и час је био завршен. Наредене недеље на исто питање и подједнак наш „одговор“ професор је рекао само једну реченицу: „Драге колеге, За танго је потребно двоје, а ја данас овде немам партнера!“ Тако је окончана и друга недеља студија. Ону наредну одликовао је успостављени дијалог. Сећам се да је професор из Илијаде прочитао неколико стихова који су говорили о припреми старих Грка за поход на Троју и „црним ахајским лађама“ које су требало да их превезу до обала Мале Азије. Професор нам је након прочитаног текста упутио питање: „Из кога разлога Хомер ахајске лађе назива црним?“ Наши одговори, подстакнути оним како смо до тада тумачили поезију, били су да ти „црни“ бродови доносе рат, погибиују, страдање, несрећу, смрт... Уз смешак професор је рекао да песник те лађе назива „црним“ из разлога што су „офарбане у црно“. Тако је та велика школа, на којој смо провели неколико предивних студенских година, почела да нас учи како да „мислимо као историчари“, како да „читамо као историчари“, како да тумачимо догађаје „као историчари“.  Можда само још да кажем да су нас професори научили да се стручна литература чита са оловком у руци. У једној руци књига, у другој оловка, на столу папир на коме се бележи оно што је суштина прочитаног и што треба запамтити!

3. Романсиране биографије историјски значајних личности увек су популарне код читалаца. Исто тако и филмови или телевизијске серије. Да ли то можда замагљује нашу перцепцију стварних личности и догђаја?

         Романсиране биографије историјских личности цела генерација којој припадам волела је да чита (нпр. Баранина). С временом, савлађујући изворе и научну литературу, тај ме тип литературе све мање привлачио. Наравно, има изузетака и целих опуса које волим да изнова читам, посебно у тренуцима засићења „досадним папирима“ и литературом која није креативна, из које „пробија“ позитивизам и где нема много простора за креативно читање и размишљање над прочитаним, над чињеницама које доноси, појавама о којима проговара, процесима дугог трајања и сложеног карактера који тим чињеницама и појавама дају смисао. Нема претерано много таквих, „паметних“ књига када је савремена историја у питању. Њихове ауторе безмерно поштујем.

4. Који роман са историјским садржајем препоручујете нашим читаоцима као обавезну литературу?

        Нисам сигуран да могу да препоручим неки роман, али ја сам волео и волим да читам, да се враћам Андрићу, Црњанском, Ћосићу, Исаковићу, Михајловићу... У тој литератури има много историје и то испричане на надопадљивији начин. Увек се запитам како раније нисам приметио неки опис, неку упечатљиву „слику“, начин на који ти велики писци „вајају“ портрете својих јунака, речник који користе... У развијеним историографијама увек ће вам рећи да се највернија, најупечатљивија историја налази у литератури. О томе, посредно, говоре и велики историчари попут Бродела, Лисјен Февра, Ричарда Еванса, Јиргена Коке...

5. Да ли се Гутенбергова галаксија повлачи пред дигиталном и како видите будућност библиотека?

        Књиге полако нестају са рафова библиотека и то је жртва која се плаћа модерним, брзим временима. По моме мишљењу много је драматичније што има све мање оних који читају, који иду у бублиотеке, посећују вечери посвећене књизи, настоје да чују мишљење „озбиљних људи“ изречено на промоцијама. Брзина неумитно своди културу на оскудну информацију, ерудицију чини веома ретком, мисаоност поништава намећући добро упаковане „истине“ у које се не сумња. Могућност за манипулацију људским мишљењем тако постаје без граница. Мисаоног је све мање, али кога данас то занима и брине. Дигитална цивилизација, вештачка интелигенција, друштвене мреже, телевизиски програми које одликује „приземност“ и „вулгарност“, намећу нове критеријуме вредности младој генерацији и у брзини у којој се живи књига је све даље од руку читалаца. А језик, језик којим говоре личности у јавном животу, од политичара до учесника у различитим ријалити-програмима, недопустиво је осиромашен, а реченице које су по својој конструкцији искључиво просте (сложене реченице мало оних који су свакодневно у медијима разуме и употребљава) указују да гестовни говор уз употребу подштапалица (Брате...Сестро...Рођаче...) има будућност, а да  изречено и написано припада историји, постаје све мање разумљиво и све теже схватљиво. А можда и све није тако црно како се чини старом човеку.

Разговор водио: Александар Којчић