„Teške ljubavi“ sam progutala jednog prehlađenog dana (i mogu reći da su na mene delovale vrlo lekovito), prekidajući čitanje samo kratkim dremežima koji su me dodatno utiskivali u atmosferu i avanture Kalvinovih junaka, datih u rasponu od bezmalo dve decenije (prva u zbirci - „Avantura jednog vojnika" pisana je 1949, a poslednja - „Avantura jednog vozača“ 1967. godine).

kako sam ranije čitala „Ako jedne zimske noći neki putnik“ i „Nevidiljivi gradovi“, nisam bila iznenađena Kalvinovim pripovedačkim umećem i maštovitošću, ali me je prolazak kroz ’avanture’ oduševio slojevitošću i nijansiranjem unutrašnje usredsređenosti likova i lomova koji ih snalaze u svakodnevici. priče nastale na premisi neke banalne životne situacije dobijaju spektakularne obrte i zaključke zahvaljujući Kalvinovoj lupi, često i mikroskopu, pod kojim životni preparati bivaju uvećani do ćeijske strukture duše. tako „Avantura jedne kupačice“ počinje kada gospođa plivajući nehotice ostane bez donjeg dela kupaćeg kostima, pa onda satima pliva udaljena od obale, pluta, izmiče pogledima, razmišlja i očajava pitajući se kako da se iz neprijatnosti izvuče bez sramote, i koliko će još uopšte moći da izdrži...

ili, izvesni neimenovani X kreće automobilom iz mesta A u mesto B - gde živi njegova devojka Y, s kojom se zbog sitnice upravo posvađao u telefonskom razgovoru i rekao stvari koje ne misli, zbog čega je Y, pre nego što je veza prekinuta, rekla da će odmah nazvati X-ovog suparnika Z. Cela priča je opis X-ove noćne vožnje i preticanje njegovih misaonih tokova... pa fantastično!

obažavam takav pristup. ne samo u književnosti.

zapravo, pročitavši „Avanturu jednog vozača“ setila sam se jednog komentara Džima Džarmuša koji savršeno korespondira sa ovom pričom:

„Kad gledam komercijalne filmove“, priča on, shvatim kako odlutam i pitam se šta se dešava između scena, koje su to male sporedne stvari. Ako se tip svađa sa svojom devojkom preko telefona, pa onda imate rez i zatim njega kako se pojavljuje u njenoj kući, ja se i dalje pitam kako je stigao do njene kuće, kako je bio raspoložen, da li je vozio okolo neko vreme, da li je slušao radio.“

e pa, kod Kalvina nema lutanja i pitanja šta se dešava između rezova, kod njega ’sporedne stvari’ igraju glavne uloge i prave film nad filmovima.

iako sam čitajući zbirku izdvojila na desetine odlomaka, ostavljam jedan iz „Avanture jednog fotografa“ jer je u neku ruku čak i proročki (priča nastala 1955. godine):

„... i već ste u koži nekoga ko misli da je izgubljeno sve ono što nije fotografisano, kao da nikad nije ni postojalo, te da bi, dakle, kako bi istinski postojalo, trebalo što više fotografisati, a da bi se što više fotografisalo, treba ili živeti na što fotogeničniji način ili smatrati fotogeničnim svaki trenutak sopstvenog života. Prvi put vodi u glupost, drugi u ludilo."